Ne­ka­da po­zna­tim put­nim prav­cem Mu­ri­no–Ča­kor–Peć, is­pod sa­mog vr­ha Ča­ko­ra, pa ma­lo de­sno, sti­že­te u za­se­ok zva­ni Zr­na­je­vi­ca, gdje se nalazi ima­nje Dra­gi­ća Jo­ki­ća. Kad ma­lo sta­ne­te, i no­ge i ru­ke pro­teg­ne­te od na­po­ra u sa­vla­đi­va­nju broj­nih kri­vi­na ve­lič­ke dža­de, po­gled vam se od­mah za­u­sta­vi na jed­nom ogrom­nom sta­blu ja­bu­ke „kr­sto­va­če”, sta­rom pre­ko vi­jek i po, ko­je još sta­me­no odo­li­je­va zu­bu vre­me­na. Upr­kos to­li­kim go­di­na­ma, još uvi­jek, go­to­vo sva­ke go­di­ne, ra­đa kva­li­tet­ne plo­do­ve.
S ovim fe­no­me­nom upo­znao nas je, i pri­ču i fo­to­gra­fi­je po­slao Dra­go­ljub Da­šo Pa­u­no­vić, po­zna­ti ve­lič­ki sli­kar. Bri­gu o Dra­gi­će­vom ima­nju na­sta­vi­li su nje­go­vi si­no­vi Ra­to­mir i Ra­di­vo­je, sa svo­jim si­nov­ci­ma. Ima­nje je smje­šte­no na jed­nom uz­vi­še­nju i sun­ča­nom pro­plan­ku, iz­nad sa­mog se­la, oda­kle pu­ca pre­di­van po­gled na sve stra­ne.
– U ljet­njim po­po­dne­vim ča­so­vi­ma uka­zu­je se ve­li­čan­stve­na pa­no­ra­ma i ugle­da­ju div­ni me­an­dri ve­lič­ke ri­je­ke, ko­joj de­snu i li­je­vu stra­nu kra­se rav­ne i trav­na­te li­va­de, zva­ne lu­go­vi. U da­lji­ni se pri­mje­ću­ju vo­de pla­ho­vi­tog i bi­strog Li­ma, iz­nad ko­jeg se uka­zu­ju vi­so­ke li­šćar­ske i če­ti­nar­ske šu­me, ko­je su i plu­ća či­ta­vog se­la. Po vi­si­ni pred­nja­či na­mr­go­đe­ni Ča­kor, ko­ji je za se­lo i nje­go­ve se­lja­ne zna­čio i zna­či kao ol­tar cr­kvi. Na nje­mu su ne­ka­da bi­li mno­go­broj­ni ka­tu­ni, od­zva­njao eho čak­ta­ra i zvuk me­de­ni­ca. Mo­mač­ki i dje­vo­jač­ki glas na Ča­ko­ru svu­da se čuo i od­li­je­gao, kao i od­jek če­ki­ća i na­kov­nja, či­me bi vje­što na­bri­đe­ne li­vad­ske ko­se omo­gu­ći­le ko­scu što lak­ši za­mah – opi­su­je Pa­u­no­vić ne­ka­da­šnju ča­rob­nost Ča­ko­ra i Pod­ča­kor­ja.
No, ri­ječ je o „kr­sto­va­či” i ima­nju Dra­gi­će­vih si­no­va, od ko­jeg je je­dan dio na ko­me je i ja­bu­ka pri­pao Ra­di­vo­ju, in­že­nje­ru u pen­zi­ji, ko­ji po­drob­no pri­ča o isto­ri­ja­tu tog dži­nov­skog sta­bla ve­li­čan­stve­ne kro­šnje.
– Ovo sta­blo je sta­ro pre­ko vi­jek i po. Naš đed, a ka­sni­je i otac pri­ča­li su nam da se sa ovog sta­bla bra­lo i do 15 to­va­ra ja­bu­ka, ko­je su smje­šta­ne u ze­mlja­ni trap ko­ji se ob­la­gao sla­mom da ja­bu­ke ne bi smr­zle, a ujed­no da to­kom zi­me po­sta­nu još soč­ni­je. Trap se za­tva­rao sve do zim­skih mje­se­ci ka­da se ja­bu­ke po­či­nju ko­ri­sti­ti. Kad se trap otvo­ri ve­ći dio oko­li­ne bio je okađen mi­ri­som tih još svje­ži­jih plo­do­va. Ova ja­bu­ka je u glad­nim rat­nim i po­rat­nim go­di­na­ma pro­sto hra­ni­la, ne sa­mo na­še ne­go još mno­ga dru­ga do­ma­ćin­stva. Trap u ze­mlji još i sad sto­ji, ali je plo­do­va „kr­sto­va­če” sve ma­nje i ma­nje. Po­red iz­vr­snog nje­nog plo­da, u da­ni­ma kad je glav­no za­ni­ma­nje bi­la ob­ra­da ze­mlje i od ko­jih pri­no­sa se pre­ži­vlja­va­lo, u ri­jet­kom pre­da­hu od tog na­por­nog po­sla od­ma­ra­lo bi se is­pod nje­ne kro­šnje či­ji hlad je za­hva­tao ogrom­nu po­vr­ši­nu. Mno­go za­lo­ga­ja se tu po­je­lo, a Bo­ga mi i ko­ja ča­ši­ca do­ma­će ra­ki­je po­pi­la. Tu se i sad od­mo­ri čak pe­ta ge­ne­ra­ci­ja Jo­ki­ća – no­stal­gič­no pri­ča Ra­di­vo­je.
Zbog ve­li­ke lju­ba­vi i mno­gih uspo­me­na Ra­di­vo­je je iz­nad sa­mog sta­bla ja­bu­ke sa­gra­dio no­vu dr­ve­nu, li­je­pu vi­ken­di­cu ko­ja je po­sta­la mje­sto pod­sje­ća­nja na te mla­da­lač­ke uspo­me­ne.
– Kad usta­nem uju­tru od­mah s pro­zo­ra po­gle­dam na ja­bu­ku, a kad se pri­bli­ži pod­ne od­ne­sem ča­ši­cu ra­ki­je da po­pi­jem u tom div­nom hla­du, a tu je oba­ve­zno i ča­ša hlad­ne iz­vor­ske vo­de. Ta stra­na ima­nja je pri­lič­no str­me­na, a i ze­mlja je do­sta po­sna, ali da sam mo­gao da bi­ram bo­lju i ljep­šu, opet bih se bez ima­lo dvo­u­mlje­nja opri­je­di­je­lio sa­mo za ovu. Tu sam na­pra­vio i vi­ken­di­cu, jer lju­bav pre­ma ovom par­če­tu zemlje za me­ne ne­ma ci­je­nu. Evo, opet se pri­sje­tih na­šeg dje­tinj­stva, kad smo se kao broj­na po­ro­di­ca i če­ljad oku­plja­li oko za­jed­nič­ke so­fre is­pod ja­bu­ke i gra­bi­li se ko će br­že da uzme par­če ono­ga što je bi­lo po­sta­vlje­no. Sla­dak je bio sva­ki taj za­lo­gaj. Sad ta­kvu slast ne osje­ćam ni od jed­ne hra­ne. Što ti je ta no­stal­gi­ja, u tre­nu te od­ve­de čak do bo­so­no­gog dje­tinj­stva – pri­ča Ra­di­vo­je, sre­ćan što u Ve­li­ci pod svo­jom ja­bu­kom i oko nje ima sve ono što je ne­kad sa­mo po­že­lje­ti mo­gao.N.V.